Filmske recenzije

Doubt can be a bond as powerful and sustaining as certainty. When you are lost, you are not alone. Doubt je američka drama iz 2008. godine koju u potpunosti potpisuje John Patrick Shanley – napisao je scenario baziran na njegovoj predstavi Doubt: A Parable, koja je dobila nagrade Pulicer i Toni, a seo je i u režisersku stolicu. Okupio je kvartet kvalitetnih glumaca, a kuriozitet je da su svo četvoro bili nominovani za Oskara u glumačkim kategorijama. Šenli je zaradio nominaciju u kategoriji adaptiranih scenarija, ali niko nije uspeo da odnese statuu kući. Radnja je smeštena u 1964. godinu u katoličku osnovnu školu, koja se nalazi u pretežno irskoj-italijanskoj županiji. Upravnica škole je izrazito tradicionalna monahinja Alojzija Buvie (Meryl Streep), koja strogo vodi računa o disciplini. U školu po prvi put stiže 12-ogodišnji dečak afro-amerikanac, prebačen iz javne ustanove, a brigu o njemu preuzima liberalni sveštenik Brendan Flin (Philip Seymour Hoffman). Monahinja postaje uverena da sveštenik seksualno zlostavlja dečaka i odlučuje da ga natera da napusti školu. Njihov sukob će uključiti dečakovu majku, gospođu Miler (Viola Davis) i zbunjenu mladu učiteljicu, sestru Džejms (Amy Adams)… Na prvi pogled, ovo deluje kao jednostavna misterija sa temom mogućnosti da je jedan sveštenik zloupotrebio dečaka, ali uskoro shvatate da scenario analizira razne suptilne podtonove. Radnja filma je smeštena u nezgodno vreme, godinu dana nakon ubistva Kenedija, u toku je bio rat u Vijetnamu i sve više je jačala borba za ljudska prava. Bitni faktori su frustracije sestre Alojzije mestom žene u crkvi, aspekti društvenih interakcija i zlostavljanja na nivou deteta i na nivou odraslih, kao i sukob crkve između tradicionalnih vrednosti i modernih ideala. Otac Flin propoveda o sumnji koja nas muči i objašnjava da to može biti ujedinjujuća veza unutar zajednice. Njegovu propoved sa posebnom pažnjom slušaju dve monahinje, koje su totalno različite. Sestra...
Read more...
-Did being married make you happy? -Not really. I’m gay. Svako ko prati moje tekstove odavno zna koliko volim biografske filmove koji se bave muzičarima, naročito onima čiju muziku i sam slušam. Ne mogu reći da sam fan Eltona Džona, ali poštujem njegov status i njegova životna priča svakako ima materijala za filmsku ekranizaciju. Nakon gotovo dvodecenijskog pokušavanja, stekli su se uslovi da se snimi film o njemu i dobili smo biografski mjuzikl Rocketman, koji potpisuju režiser Dexter Fletcher i scenarista Lee Hall. Premijera je bila na ovogodišnjem filmskom festivalu u Kanu. Radnja filma prati fantastično putovanje ovog umetnika i njegovu transformaciju od talentovanog klavijaturiste i pevača Redžinalda Dvajta do globalne muzičke zvezde Eltona Džona (Taron Egerton). Inspirativna priča o stidljivom dečaku iz malog grada, koji se probio na vrh i postao čovek čije ploče čine 5% ukupne prodaje svih ploča na svetu. Rocketman je ispričan kao mjuzikl, kroz pesme Eltona Džona, a glavni glumac je bio zadužen i za njihovo izvođenje. Film je nazvan po istoimenoj Eltonovoj pesmi iz 1972. godine. Volt Dizni i Focus Features su ranije odustali od filma jer su insistirali da bude PG-13, što su Elton i njegov suprug Dejvid Furniš, glavni producent, glatko odbili. Na scenu je stupio Paramount, koji je autorima dao odrešene ruke i rezultat nije izostao – film je ostvario lepu zaradu, dobio je pozitivne kritike i Elton Džon je veoma zadovoljan kako je predstavljen i kako je ispričana njegova životna priča. Struktura scenarija je daleko od komplikovane biografije, jer priča šablonski prati tok Eltonovog života, sa korišćenjem flešbekova. Vidimo njegovo odrastanje, muzičko obrazovanje i prve pokušaje da se ostvari u muzičkom biznisu. Kada postane svetska faca, tada slede njegovi pokušaji da ostane van tog sveta, da zadrži privid običnog čoveka pored svih iskušenja koja dolaze sa takvim statusom, iz bojazni da će ga...
Read more...
Just because people aren’t getting sick anymore , doesen’t mean that the world is completely right again. Čim se pojavila najava filma, znala sam da ću nešto napisati o istom. Razloga je više, a najbitniji je svakako moja subjektivna privrženost mlađem Afleku (Casey Affleck) koga neizmerno cenim kao glumca. Ovim filmom se predstavlja i u režiserskom i scenarističkom svetlu što, priznaćete, za sada jako dobro ide braći Aflek. Bliska budućnost. Nepoznat virus je za kratko vreme zbrisao skoro svu žensku populaciju sveta. Razoren je sav društveni i socijalni poredak, a svet je u haosu. U centru zbivanja su roditelj i dete, koji preživljavaju po brdima i planinama udaljenim od civilizacije. Kako priča odmiče, saznajemo da se radi o ocu i ćerki, 11-ogodišnjoj devojčici, veoma retkom fenomenu. Otac krije da ima devojčicu, šiša je na kratko, oblači je u dečaka, sve da bi je zaštitio od nakaradnog sveta u kome trenutno žive, a koji je postao prava opasnost za ženski rod. Uvodna scena koja traje 10+ minuta može (nažalost, verujem i da hoće) odvratiti mnoge od daljeg praćenja filma, jer nema nameru da zaintrigira gledaoca na prvu nego da nas polako uvede u neraskidivu vezu oca i ćerke, na čemu se i zasniva sam film. Light of my life ima i apokaliptični ton, film je i survival drama sa elementima trilera (ne nedostaje napetosti i iščekivanja), ali je ovo prvenstveno priča o bezuslovnoj ljubavi oca i ćerke. Pratimo njihov odnos, koji polako evolvira, kao što i oni sazrevaju u nametnutim životnim iskušenjima. Ne mogu da se otmem utisku da se Kejsi ovim filmom na neki čudan način izvinjava i iskupljuje određenom ženskom delu populacije, koja ga ne voli zbog optužbi za seksualno uznemiravanje (koje opet nisu dokazane, ali mu stoje nad glavom). Bilo kako bilo, napravio je odličan film i u...
Read more...
Sentimental value? Ah. I heard of that. David Cronenberg je imao tu čast da prvi tekst na ovom sajtu bude za njegov film Dead Ringers. Ovaj cenjeni filmaš je stekao reputaciju svojim bodi-horor radovima sa ekscentričnim vizijama grafičkog nasilja kao što je The Fly. Sredinom prošle decenije je napravio mali zaokret prema realističnijim filmovima, da se tako izrazim, u domenu nezavisnog mejnstrima. Nakon vrlo dobrog History of Violence, usledila je ova sjajna kombinacija trilera i drame pod imenom Eastern Promises. Film prati Nikolaja Lužina (Viggo Mortensen), poreklom iz Rusije, koji radi kao vozač za jednu od najpoznatijih kriminalnih porodica istočnoevropskog porekla u Londonu. Porodica je deo bratstva Vori V Zakone, a na njenom čelu se nalazi Semjon (Armin Mueller-Stahl), koji svoje prave poslove maskira činjenicom da je uglađeni vlasnik uspešnog restorana. Semjonov nestabilni i nasilni sin Kiril (Vincent Cassel) je mnogo više vezan za Nikolaja nego za svog oca. Sa druge strane se nalazi medicinska sestra Ana (Naomi Watts), koju potresa smrt tinejdžerke koja je umrla dok se porađala. Anina istraga je dovodi do gorepomenute porodice, a pomoć će dobiti upravo u Nikolaju… Nikolaj shvata da je njegova lojalnost podeljena, da više ne zna kome može i treba da veruje i da porodica sve više steže obruč oko njega. Nekoliko života, uključujući i njegov, vise o koncu, dok se lanac ubistava i odmazde širi podzemljem Londona. Anini motivi su dobronamerni, ali će se neočekivano suočiti sa neograničenom zlom u vidu Semjona i Kirila. Kao što se i očekuje od Kronenberga, ni ovaj film nije namenjen svakome, tj. nema svako stomak da ga isprati. Kronenbergova tumačenja poremećenosti običnog čoveka i predstavljanje najmračnijih uglova ljudske psihe ne obećavaju Diznijev crtani, naprotiv. Ovoga puta je radnju smestio u okruženje gde vladaju surovost i nemilosrdnost, a kriminalna pozadina omogućuje radnji da stvori puno nasilja. To nasilje nije samo sebi...
Read more...
An Uzi? I’m not from South Central Los fucking Angeles. I didn’t come here to shoot twenty black ten year olds in a drive-by. I want a normal gun for a normal person. In Bruges je, kao što i samo ime kaže, smešten i snimljen u Brižu, belgijskom srednjevekovnom gradu romantike i savršenih fotografija. Ova bajkovita destinacija koja se nalazi na listi svetske baštine Uneska je lokacija za odličnu priču, mešavinu trilera i crne komedije, koju potpisuje režiser i scenarista Martin McDonagh. Ovaj Irac ima reputaciju sjajnog dramaturga, dobitnik je Oskara za kratkometražni film Six Shooter, a ovo mu je bio prvi dugometražni projekat. Radnja filma prati plaćene ubice Kena (Brendan Gleeson) i Reja (Colin Farrell), koje je njihov nervozni šef Hari Voters (Ralph Fiennes) poslao u Briž na hlađenje nakon loše odrađenog posla. Dok Ken uživa u gotičkog arhitekturi, brojnim kanalima i kaldrmisanim ulicama, Rej se dosađuje i nedostaje mu dom. Ispostaviće se da će im boravak u Brižu i čekanje Harijevog poziva biti čudno iskustvo, jer će imati susrete sa turistima, lokalnim stanovnicima, glumcima koji snimaju film, holandskim prostitukama i misterioznom Kloi (Clémence Poésy), koja ima svoje mračne tajne. Kada Harijev poziv napokon stigne, njihov boravak postaje borba između života i smrti, sa komičnim razmerama i iznenađujućim emocionalnim posledicama… Može se reći da je glavni antijunak filma Rej, koji besciljno luta ulicama grada, bez interesovanja za kulturu, opterećen krvoprolićem, željan iskupljenja i sa potrebom da prekine svoj život. Rej mrzi što je prinuđen da živi kao turista i svakako nije osoba koja cenzuriše svoje misli pre nego što ih izgovori naglas. Dok njegov partner razgleda, Reju je dovoljno da sedi u pabu, dok pokušava alkoholom da otera svoje probleme. Radnja se vrti oko njega, njegovih šansi, njegovih susreta i koincidencija, sve dok se ne desi kulminacija tipična za...
Read more...
Scottish? Ha! Ha! Why didn’t you say so?… Great soldiers. Very brave. And good people. Completely. Let me tell you, if I could be anything instead of a Ugandan, I would be a Scot. Except for the red hair, which I’m sure is attractive to your women, but which we Africans, we find is quite disgusting. The Last King of Scotland je istorijska drama snimljena po istoimenom romanu Žila Fodena. U centar zbivanja je smešten pokojni diktator Ugande Idi Amin, koji nije bio zadovoljan jednostavnom titulom predsednik. Favorizovao je fantastične naslove poput Osvajač britanskog carstva, a jedan od tih naslova, Poslednji kralj Škotske, je poslužio i kao naziv romana i filma baziranih na istinitim činjenicama. Početkom sedamdesetih, mladi škotski lekar Nikolas Gerigen (James McAvoy), dolazi u Ugandu kako bi pomagao u jednoj seoskoj bolnici. Sticajem okolnosti se susreće sa predsednikom Aminom (Forest Whitaker), koji obećava zlatno doba Ugande. Njihov odnos napreduje toliko da Nikolas dobija visoku poziciju u ministarstvu zdravlja i postaje jedan od Aminovih najbližih saradnika. Međutim, kako vreme prolazi, Nikolas primećuje da Aminovo diktatorstvo vodi Ugandu u krvavu propast. On shvata svoju tešku situaciju i mora doneti neke presudne odluke koje mu mogu doneti smrt… Režiju potpisuje Kevin Macdonald, Oskarom nagrađeni autor dokumentaraca o napadu na Olimpijskim igrama u Minhenu, dok je glavni scenarista Peter Morgan, koji je radio filmove The Queen, Rush i Front/Nixon i seriju The Crown. Film je zasnovan na događajima iz vladavine Idi Amina, čoveka koji je tipičan primer osobe sa dva lica – licem koje pokazujemo svetu i licem koje predstavlja naše istinsko ja. Ponekad su ta lica veoma različita i njihovi nosioci su često ljudi koji su sposobni za veliko zlo – u slučaju Idi Amina je to, nažalost, potvrđena činjenica. Nikolas je završio medicinsku školu, ali nije previše oduševljen zbog toga. Ima loš odnos sa svojim ocem koji ga smatra...
Read more...
When I look out at youse all gathered here, it confirms something I always felt. When It comes to punk: New York has the haircuts, London Has the trousers, but Belfast has the Reason! Good Vibrations je mali britanski film koji nam priča priču o Teriju Huliju, istaknutoj ličnosti u razvoju pank scene u Belfastu. Teri je otvorio prodavnicu gramofonskih ploča i osnovao diskografsku kuću Good Vibrations, koja je objavljivala bendove kao što su The Undertones, Rudi, Protex i The Outcasts. Na filmu je potpisana brojna autorska ekipa, a glavni producent je Kris Martin iz benda Koldplej. Početkom sedemdesetih, Teri Huli (Richard Dormer) je bio idealistički roker koji se nalazio usred političkog haosa koji je tada vladao u Severnoj Irskoj. Dolazi na donkihotsku ideju da otvori prodavnicu ploča u kojoj bi prodavao izvođenja rege muzičara, kako bi nekako potaknuo harmoniju u svom gradu. Međutim, uskoro otkriva novi muzički žanr i inspirisan životnom snagom pank-roka postaje producent i promoter lokalne scene. Tada se teškoće i zahtevi muzičke industrije počinju suočavati sa njegovim haotičnim privatnim životom… Gorepomenuti bendovi su ostavili svoj pečat na muzičkoj sceni širom Velike Britanije i Irske, a sve je krenulo pesmom Tennage Kicks na radiju BBC. Tada je Good Vibrations privukao pažnju Džona Pila, veoma uticajnog radijskog DJ-a. Uticaj Terija Hulija se ne meri samo promocijom pank-roka, već i time što je bio bitan šraf u stvaranju alternativne irske zajednice, koja je muzikom i buntom pokušavala da premosti socijalna i verska rivalstva unutar podeljene zemlje. Njegova mala prodavnica je postala štand za promociju bendova i turneja, a ujedno i izdavačka kuća. Teri je, iz te osnove, kultivisao svoj preduzetnički duh i oštroumnost i glasno je insistirao na novom načinu razmišljanja među mladim ljudima, koji je brisao bilo kakav vid podela unutar Severne Irske. Good Vibrations odlično predstavlja njega kao ličnost, ali...
Read more...
Brajon Vajdner je bivši pripadnik desničarske grupe koji se promenio i život skinheda ostavio iza sebe. Ono što je upečatljivo za njega je što je postupak promene obuhvatao preko dvadeset bolnih operacija tokom kojih je uklanjao tetovaže sa lica. Sve je zabeleženo u TV dokumentarcu Erasing Hate iz 2011. godine, a njegova priča je inspirisala izraelskog filmaša Gaja Nativa (Guy Nattiv), dobitnika Oskara u kategoriji Live Action Short Film, da snimi biografski film o njemu. Brajon (Jamie Bell) vodi destruktivan život, čini zločine iz mržnje, pokriven je rasističkim tetovažama i pod prismotrom je FBI – ukratko, nalazi se na putu bez povratka. Jedan od je bitnijih članova radikalne bande, koja je uverenja pronašla u nordijskoj istoriji i mitologiji i koju predvode Fred (Bill Camp) i Šarin (Vera Farmiga). Kada upozna Džuli (Danielle Macdonald) i njene tri ćerke, odgovornosti očinstva mu stvaraju želju da ostavi pokret iza sebe. Međutim, njegova banda se ne slaže sa njegovom potrebom da preokrene svoj život, pa Brajon počinje da trpi uznemiravanje i pretnje smrću… Kao što piše u samom uvodu, ovaj film je inspirisan istinitom pričom. Brajona je odhranila grupa radikalnih desničara i on je zbog njih činio razna zlodela, ali je uspeo da pronađe svoju savest. Njegova transformacija je svakako vredna priče, naročito jer je on pravi ekstrem i dokaz da je rasizam naučen, pa se isto tako može i zaboraviti. Brajon je naučio greške iz svojih radikalnih pogleda i takvog načina života i verujem da je to i glavna poruka/lekcija filma. Brajonova transformacija se desila bez obzira na to koja je tačno motivacija za nju. Autorov fokus je stavljen na ono što se konkretno dešava vezano za njega, pa tako nikada nije suočen sa pravim posledicama svoje nasilne ideologije i svojih postupaka. Nismo ni u sitauciji da vidimo kako se njegovi stavovi osporavaju...
Read more...

Copyright © 2019 Dobar dan. All Rights Reserved.
Joomla! is Free Software released under the GNU General Public License.